Narodna skupština Republike Srbije donela je na Osmoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2014. godini, 25. novembra 2014. godine Zakon o zapošljavanju stranaca („Sl. glasnik RS“, br.128/2014, dalje: „Zakon“) koji je stupio na snagu i primenjuje se od 04.12.2014. godine, osim odredaba članova 5-8. Zakona koje se primenjuju od dana stupanja Republike Srbije u članstvo Evropske unije.
Zakon uređuje uslove i postupak zapošljavanja stranaca u Republici Srbiji (dalje: „RS“), s tim da se ne primenjuje na lica izuzeta članom 3. Zakona (strance koje borave u RS na osnovu ili u vezi sa međunarodnim ugovorima, predstavnici inostranih medija, volonteri, članovi posade brodova ili spasilačkih jedinica i sl.) ali ni na stranca čiji boravak u RS ne traje duže od 90 dana u roku od šest meseci od dana prvog ulaska u RS i to u odnosu na osnivače, zastupnike ili članove organa pravnog lica osnovanog u RS, koji je po određenom osnovu upućen od strane stranog poslodavca, u odnosu na istraživače i predavače, obavljanje obrazovnih, umetničkih i sličnih aktivnosti. Sa druge strane, državaljani EU i članovi njihovih porodica, imaju slobodan pristup tržištu rada i nije im potrebna dozvola za rad, s tim što se navedeni članovi Zakona koji regulišu ovo pitanje primenjuju tek po prijemu RS u Evropsku uniju.
Uslovi za zapošljavanje stranaca u RS odnose se na odobrenje za privremeni boravak (bez obzira na trajanje) ili stalno nastanjenje u RS i dobijanja dozvole za rad. Zakon pritom, razlikuje dve vrste dozvola za rad – ličnu radnu dozvolu i radnu dozvolu.
Uslovi za izdavanje lične radne dozvole odnose se na postojanje dozvole za stalno nastanjenje i poseban status stranca – status izbeglice ili pripadnost posebnoj kategoriji stranaca (lica koja traže azil, lice kome je odobrena privremena lična zaštita, žrtvama trgovine ljudima, licu kome je odobrena supsidijarna zaštita). Sa druge strane, radna dozvola može biti izdata kao radna dozvola za zapošljavanje, radna dozvola za posebne slučajeve zapošljavanja i radna dozvola za samozapošljavanje. Radna dozvola izdaje se na zahtev poslodavca koji je u obavezi da snosi troškove izdavanja radne dozvole i ima obavezu prijave stranca na obavezno socijalno osiguranje. Ukoliko poslodavac ne postupi na navedeni način, svakako će biti dužan da strancu isplati zaradu, uz pripadajuće poreze i doprinose. Zahtev za izdavanje odnosno produženje dozvole za rad podnosi se nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje, uz dostavljanje dokaza o ispunjenosti uslova za izdavanje dozvole.
Kaznenim odredbama Zakona predviđena je novčana kazna za prekršaj za poslodavca, u rasponu od 800.000 dinara do 1.000.000 dinara, odnosno od 20.000 do 150.000 dinara za odgovorno lice u pravnom licu, za nepostupanje u skladu sa odredbama Zakona, uz mogućnost izricanja zaštitne mere zabrane vršenja određene delatnosti u periodu od šest meseci do jedne godine. Pored toga, Zakon predviđa i kaznu za prekršaj stranca u rasponu od 15.000 do 150.000 dinara, za postupanje protivno odredbama Zakona.